Da li znate šta znači raditi po sistemu „topli krevet“? Ili „tri u jedan“, a nije kafa?
Mnoge svetske ekonomije, poznati brendovi, dobile su zasluženi medijski „šamar“ javnosti, a neke i sudske presude, kada se saznalo da u mnogim zemljama Azije i Afrike, gde imaju proizvodne pogone, eksplatišu decu, maloletnike u proizvodnom procesu. Radi se po 10 – 12, negde i po 14 časova, sa kratakim pauzama i minimalnim uslovima rada. Neretko, tamo gde je proizvodnja, tu se i spava i obeduje i provodi slobodno vreme, koga najčešće nema, rekli bi „tri ili čak četiri, u jedan“. I tako, digne se medijaska halabuka, i posle izvesnog vremena sve prekrije zaborav. To je, često, nažalost i sadašnjost ove planete. Ali ni prošlost nije bila ružičastija. Pa tako i na ovim našim prostorima. S nadom da u sadašnjosti toga nema, ili ima veoma malo.
Radnici od po 8 godina
Prva polovina dvadesetog veka bilo je vreme koje su obeležili ne baš zavidni ekonomski pokazatelji tadašnje nam državne tvorevine: stopa rasta nacionalnog dohotka kraljevine Jugoslavije bila je skromnih 2,1%, nacionalni dohodak po stanovniku 116 dolara. Ratovi i dugogodišnji „tursko tlačenje“ mladu kraljevinu smeštali su na mesto jedne od najnerazvijenijih zemalja u Evropi. Uz to, posle Grčke, Kraljevina je bila i najzaduženija evropska država, pa otuda, verovatno, ona izreka „dužan ko Grčka“. Uz to, nimalo zanemarljiva činjenica da su strani zajmovi išli za državne troškove i lično bogaćenje, pa je industrija zapošljavala skromnih 7,1% stanovništva (i činila 9,6% BDP), a u gradovima je živelo samo 17% ljudi. Ilustracije radi, ostalo je zabeleženo da su, na primer, 1920-ih Beograd i Zagreb bili gradovi sa tek nešto više od 100 hiljada stanovnika. Malobrojna radnička klasa, koja se polako formira, dobija formu, organizuje se, javljaju se sindikati. Glasnost je jedan od načina sindikalne borbe. Javnost se obaveštava o svim devijantnim društveno-ekonomskim slučajevima. A „slučajeva“ je bilo. Tako socijaldemokrata Dimitrije Tucović 1914. godine upozorava u Radničkim novinama o zloupotrebi dece od strane leskovačkih industrijalaca: „Deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestoro od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. Rade u fabrici po 12 sati. Ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Popović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući.“ Položaj dece-radnika bila je katastrofalan. Bez ikakvih prava, sem prava da rade uz minimalne uslove i minimalne zarade.
Šegrti u štrajku
I četvrt veka kasnije, ponovo štampa iznosi tužnu javu na svetlost dana, ovoga puta u prestonici. To je i vreme kada se šegrtovalo da bi se postao „sam svoj čovek“, a šegrtovanje nije nimalo bio lagan period odrastanja i učenja raznih zanata. Čast izuzecima, ali slučaj iz 1939. godine, koji je dospeo i na stranice lista Vreme pod naslovom “Šegrti fabrike nameštaja „Visung“ stupili su u štrajk”, 13. jula 1939. godine ilustruje u kakvim su robovskim uslovima živela i radila deca radnici. Fabrika je imala radionice u tadašnjim ulicama Bokeljskoj i u Karađorđevoj. Upošljavala je veliki broj šegrta, koji su radili po 14 sati. Smeštaj je bio u skladu sa eksplatacijom. Više od po dvadeset u jednoj prostoriji, i to u krevetima na sprat. Tri u jednom nizu. I deca ko deca, trpeljiva do beskraja. Pobuna je usledila tek kada su, na sve te nehumane uslove rada i života, počela i fizička maltretiranja. Batine kao „redovno sledovanje“ i izgladnjivanje kao kazne. Deci je „voda došla do usta“, dogovorila su se da napuste posao, i ulogorili su se u Karađorđevom parku. Novinar Vremena preneo je jedan od razgovora sa dečakom iz Karađorđevog parka – malog štrajkača:
„Mi smo rešili da štrajkujemo jer jedan dan jedemo a jedan dan ne jedemo. Pa smo morali. Radili smo 14 sati i za tako mnogo posla treba više hrane. Stanovi su bili bedni. Spavali smo po 23 u sobi. Ima buva i vaški. Pored toga bili smo često tučeni“. Stvar je u svoje ruke uzela Radnička komora, smestila je decu i brinula o njima u radničkom skloništu. Štrajk dece zatalasao je javnost prestonice, pa je obrazovana komisija koju su činili predstavnici nadležnog ministarstva, uprave Beograda, Radničke komore i inspekcije. Komisija je samo potvrdila ono što su deca govorila, s tim da su bili prinuđeni da rade i prekovremeno i to u drvari koja je pripadala jednom od akcionara fabrike nameštaja „Visung“.
Komisija je potvrdila priču malih radnika. Jedan detalj, spavali su u prostoriji na trospratnim krevetima. Nije pomoglo vlasniku ni što je, kada je čuo da dolazi kontrola, sklonio prljave slamarice. Potvrđena je i tortura nad decom, od batina do izgladnjavanja. Uz to, rad su obavljali u čućećem položaju!?
Gorka istina
Ukratko, sticanje bogatstva, „prvobitna akumulacija kapitala“, industralizacija mladog kraljevstva i na ovim našim prostorima, išla je, želim da verujem u pojedinačnim i retkim slučajevima, i preko dečijih ruku. Deca radnici pali su „u zaborav“ javnosti, da li radi toga što se javnost stidela ili su tadašnji „novokomponovani“ biznismeni učinili sve da sramnu istinu prekrije istorijska prašina zaborava.
Izvor: 011info.com
