Dokazali smo da nije baš svaki radni vikend težak. Ne ako volite svoj posao. Naravno, ponekad ljubav nije dovoljna: morate imati bazičnu kondiciju i toplu odeću. Ekipa “24 sata” bila je spremna.
Krenuli smo u subotu ujutru iz Beograda kako bismo izbegli mrske, po pravilu ogromne saobraćajne gužve na rubovima prestonice petkom. Ispostavilo se kao pametan izbor, jer smo do Užica putovali tek dva sata. Tu smo upali u dosadnu kolonu zbog radova na putevima, ali smo se iskobeljali.
Smeštaj lep, novogradnja. Zgrade niču kao korov. Ima i desetospratnica, što potpuno narušava reči poput “priroda”, “odmor”, “šuma”, “planina”. Ne kažu džabe svi, a i vrapci na grani znaju: “Zlatibor više nije ono što je bio, upropastiše ga gradnjom”. Nisu pogrešili, nažalost.
Upravo iz tog razloga, nakon kraće šetnje po centru, kada se kao so na “ranu” pojavilo ispražnjeno jezero, odlučili smo se za beg u divljinu.
No, pre toga zapalili smo sveće u crkvi Preobraženja Gospodnjeg, ostavši zadivljeni velelepnom bogomoljom.
Nesvakidašnja kafana
Putešestvije smo nastavili do kafane “Čumićevo sokače” iznad samog mesta. Čuvena šljiva ovih krajeva i domaća kafa svakako su za svaku preporuku, kao i hrana, za koju smo se čuvali kada baš ogladnimo.
Lep dan, divan pogled, “prava” rakija, lokalni vodič. Čovek zaboravi na sve probleme i prepusti se Suncu i brdima, malenim brvnarama i čašici razgovora.
Prelepa kafana porodice Čumić upravo je proslavljala treću godinu postojanja. Vrlo uspešnog i već veoma znanog.
Uspon
Nakon što smo se okrepili, odlučili smo se da osvojimo Tornik. Vrh od 1498 metara, nimalo lak uspon. Po asfaltnom, veoma lošem putu, uživali smo u proplancima prepunim stada ovaca.
Jedna kuća od drveta, kao iz doba starih Slovena, posebno nam je privukla pažnju savršenim uklapanjem u ambijent.
Vrh Tornik: Dodir neba i zemlje
Zadihani, iako smo u formi, stigli smo: 1498 metara bilo je ispod nas.
Pogled ka samom mestu ostavljao je bez daha.
A tek pogled sa suprotne strane: iza sedam gora… jasno se ocrtavao Durmitor.
Zemlja bistrih jezera i divljih konja
Ko nema u nogama, ima u točkovima. Ako se posreći. Lokalci, koje smo sreli na vrhu, ponudili su nam prevoz do “civilizacije”. Nismo se dvoumili ni trenutak, jer je glad uzimala primat.
U podnožju, kraj samog kolovoza, ostali smo zatečeni. Konji, u prelepoj i za ovaj vek neverovatnoj slobodi, mirno su pasli.
Tek što smo se odvojili od ovih fascinantnih životinja, pogled je pukao pred nama. Kristalno bistro Ribničko jezero.
Veštačko, nastalo oko 1970. godine pregrađivanjem Crnog Rzava. Jezero zbog toga ima veliku branu na sredini. Do toga je moralo doći da bi se za naselja Čajetina i Kraljeve Vode obezbedila voda. Kupanje je zabranjeno.
Svuda pođi, ali svrati na jagnjetinu
Lokalci, dobričine koje znaju okolinu kao svoj džep, preporučili su nam gde je najbolja hrana, kao i da moramo da probanju vruću sočnu jagnjetinu. Morali smo da vam napravimo zazubice, ali nećete zameriti: naše opravdanje meri se u pređenim kilometrima.
Priznajte da ste ogladneli.
Piše: Uroš Matić
