Bivši američki ambasador u Srbiji Vilijam Montgomeri u autorskom tekstu za Kosovo Onlajn izneo je svoju ocenu aktuelnog političkog trenutka u regionu, sa posebnim osvrtom na zastoj u dijalogu Beograda i Prištine i u čemu vidi odgovornost i greške Zapada po ovom pitanju.
Tekst ambasadora Montgomerija prenosimo u celosti.
– Važno je usredsrediti se realno na balkansku situaciju. Naglašavam da izražavam svoja zapažanja političkog stanja u regionu, koje lično pratim i nakon penzionisanja iz diplomatije, a ne stavove bilo koje vlade ili pojedinca.
Stručnjaci za spoljnu politiku u Sjedinjenim Državama, uključujući one iz nevladinih organizacija, penzionisane visoke političke ličnosti i zaposleni u Kongresu dele brojna osnovna uverenja i stavove prema Balkanu. Oni su nastali ranih 1990-ih i od tada su evoluirali vrlo malo. To ne zavisi od političke pripadnosti. Predsednik Bajden delio je ova gledišta kada je posetio Beograd pre otprilike 19 godina i očekujem da se od tada nisu mnogo promenila.
Ključne tačke su: uverenje da su Srbi pod vođstvom Slobodana Miloševića bili glavni krivci za nasilje koje je zahvatilo Balkan u tom periodu; čvrsto uverenje da bi Bosna trebalo da ostane jedinstvena u sadašnjim granicama i da etničke grupe u toj zemlji moraju pronaći načine za pomirenje i zajednički rad i čvrsto uverenje da Kosovo “zaslužuje” nezavisnost u sadašnjim granicama zbog progona kosovskih Albanaca tokom Miloševićeve ere.
Taj progon bio je dovoljno težak u očima ove grupe, da odluči da ukloni srpsku kontrolu nad tim područjem.
Stav je da dve etničke grupe na Kosovu (kosovski Albanci i Srbi) moraju zajedno da rade na uspostavljanju jedne multietničke zemlje, kao što to čine etničke grupe u Bosni. Ova ideja multietničkog radnog društva posebno je važna za Sjedinjene Države i naši političari je se drže sa strašću, uprkos stvarnosti u kojoj ona ne funkcioniše ni u Bosni ni na Kosovu, nakon više od dve decenije intenzivnog napora i cene koja se plaća.
Takođe, treba napomenuti da ovi pojedinci u Sjedinjenim Državama ne veruju da će Evropska unija, prepuštena sopstvenim mogućnostima, održavati tu politiku. To je osnovni razlog zašto, 25 godina nakon završetka bosanskih borbi, još uvek postoji Veće za implementaciju mira i njegov visoki predstavnik. EU želi da ga ukine i da svom predstavniku poveri glavnu ulogu. Sa američke tačke gledišta, problem je u tome što bi time oduzeli američku ulogu u Bosni putem Saveta za implementaciju mira i možda doveli do promena koje američki kreatori politike ne bi želeli.
Ironija je u tome što balkanski lideri imaju snažan nos za moć, a takođe i za njen nedostatak. To znači da Dodik u osnovi može da radi šta hoće, izuzev referenduma, bez posledica. Jer niko na Zapadu ne želi da se suoči sa perspektivom povratka vojnoj intervenciji na Balkanu.
To u osnovi znači da je visoki predstavnik zapravo bleda imitacija nekih svojih prethodnika.
Bosna i Kosovo su istovremeno i odvojeni i povezani. Neki problemi su specifični za svaku oblast, ali veliki strah Zapada je da bi svaka promena granica ili politike na jednom području neizbežno dovela do pokušaja promene na drugom. U stvari, da mogu ići još dalje i oživeti separatističke pokrete u Španiji, na primer.
Dalje, mogućnost ozbiljnog, možda neobuzdanog nasilja u bilo kojoj od zemalja u slučaju pokušaja promene granica predstavlja legitimnu zabrinutost. Bosanski muslimani veruju da su “svojom krvlju platili” da održe ujedinjenu Bosnu sa mnogo jačom ulogom centralne vlasti. Na Kosovu, lekcija koju su naučili kosovski Albanci glasi da je miroljubiv otpor propao, a uspeh je postignut oružanim nasiljem koje je pokrenula OVK. Nažalost, dobro su naučili da igraju na kartu sukoba EU protiv SAD, i da imaju malo posledica kad zanemaruju obećanja koja su dali u pregovorima ili direktno Zapadu.
Štaviše, kosovski albanski političari su daleko više zainteresovani za povećanje sopstvene domaće popularnosti, nego za rešavanje daleko važnijeg pitanja pomirenja sa Srbijom.
Iako sada nema ratova, etnički odnosi u Bosni i na Kosovu i dalje su jako loši. Bilo je malo pomirenja, ako ga je uopšte bilo. Dve oblasti ostaju zaključane u političkim sistemima koji su im nametnuti i koji su neodrživi. Ali njihova promena se pokazala nemogućom tokom više od dve decenije i nije bilo nade za poboljšanje.
Trampova administracija i njen predstavnik za Balkan, Grenel, iskreno su imali malo razumevanja ili brige za balkanski region. Zato ih nije bilo briga za stavove Evropljana ili američke spoljnopolitičke zajednice.
U stvarnosti nisu imali šanse da postignu bilo šta važno, zbog protivljenja EU, američkih spoljnopolitičkih aktera i nekoliko domaćih grupa kosovskih Albanaca. Nesrećni napor da se pritisnu Srbija i kosovski Albanci da promene svoj pogled na izraelsko pitanje u okviru pregovora pokazuje gde su bili njihovi istinski interesi.
Ostaje činjenica da se kosovski Albanci osećaju ohrabreno da zauzmu ekstremne stavove jer misle da imaju podršku SAD. Oni se neće zadovoljiti ničim manjim od punog priznanja u trenutnim granicama. Na Srbiju se u međuvremenu sve više vrši pritisak na ustupke u tom pravcu – iako se čini da je punopravno članstvo Srbije u EU veoma daleko, a obećanja kosovskog rukovodstva u “dijalozima“ sa Srbijom nisu ispunjena.
Ne vidim zašto bi Srbija imala bilo kakvo uverenje da će dalji ustupci s njene strane biti ispoštovani ustupcima s druge strane.
Koliko god je teško poverovati, Zapad do danas nije shvatio značaj kosovskog pitanja za Srbiju. Budući da ne razumeju, nisu spremni da preduzmu korake za rešavanje situacije na Kosovu, koji bi možda značili izvesnu bol ili čak bes za obe strane, ali ne bi bili shvaćeni kao potpuno jednostrani.
Dok se ovo potpuno ne razume, neće biti ostvaren stvarni napredak, pregovori će biti bezuspešni, a na Srbiju će se vršiti stalni pritisak.
Sve ove priče o odnosima Srbije sa Rusijom i Kinom su bespredmetne. Nema ništa loše u tome što ima dobre odnose i sa njima i sa Zapadom. Ali problem će nastati ako srpski elementi na Kosovu ili u Bosni preduzmu neprihvatljive mere, a EU / SAD iz lenjosti i nespremnosti da to preuzmu na sebe, zatraže od vlade Srbije da ispravi neprihvatljivo ponašanje.
Ovo je scenario kojeg se lično plašim. Zapad će, umesto da se direktno bavi situacijama u Bosni ili na Kosovu, izvršiti intenzivan pritisak na srpsku vladu da to učini, bez ikakve opipljive koristi za preduzimanje vrlo nepopularnih političkih akcija. Jedino što će se time postići je da Srbiju pomeri dalje od Zapada i uvede Balkan u kontinuiranu nestabilnost.
Iako praktično svi balkanski lideri tokom proteklih 30 godina, ili više, dele odgovornost za ovu situaciju, Zapad treba da shvati sopstvenu odgovornost, koja se opet zasniva prvenstveno na fundamentalnom nerazumevanju regiona u kombinaciji sa arogantnim stavom da sve zemlje sveta treba da podjednako dele i poštuju sve naše politike i stavove.
Osnovni zaključak ostaje – zemlje Balkana nisu u stanju da se same pomire, a postupci međunarodne zajednice, iako dobronamerni, samo pojačavaju nestabilnost. Žarko se nadam da grešim – stoji u autorskom tekstu Vilijama Montgomerija.
Izvor: kosovo-online.com
