Svake godine se u Srbiji baci gotovo 247.000 tona hrane što je, posmatrano na dnevnom nivou, čak 676 tona, pokazala je analiza prvog zvaničnog istraživanja o bacanju hrane u domaćinstvima u Srbiji koju je objavio Centar za unapređenje životne sredine.
Kako za “Blic” objašnjava direktorka Centra Ivana Jovčić, svako od nas, uključujući celokupno stanovništvo bez obzira na uzrast, baci oko 35 kilograma hrane godišnje.
– Najviše se baca hleb (10,18 kg), zatim meso (7,18 kg) i mleko (6,74 kg), a najmanje voće (5,7 kg) i povrće (5,33 kg). Hranu bacamo iz mnogo razloga – zato što nam se pokvari (67%), zato što mi ili članovi domaćinstva ne žele da jedu staru hranu (17%) ili mislimo da nije bezbedna (11%) – ali pre svega “zato što nam se može” – ističe Jovičićeva.
Prema njenim rečima, ovako sprovedeno istraživanje ne daje konačne rezultate o bacanju hrane, s obzirom na to da uključuje samo otpad od hrane koji nastaje u domaćinstvima. Kako bi rezultati bili kompletni, potrebno je dodati i, za sada nepoznate, količine otpada koje nastaju na izvoru, u procesu uzgajanja i otkupa namirnica, fabričkoj obradi i pripremi za dalju prodaju, viškovima koji se ne prodaju u trgovinskim lancima i prodavnicama i otpad iz ugostiteljskih objekata.
Ako uzmemo konzervativnu procenu, Jovčić kaže da se na osnovu različitih modela računanja sa sigurnošću može dodati bar još 40 odsto na brojke o bacanju hrane.
Kako sprečiti bacanje
Kako bismo zaustavili epidemiju bacanja hrane u domaćinstvima, Jovčić tvrdi da je neophodno započeti sa kontinuiranim obrazovanjem jer je to najefikasniji način za rešavanje ovog problema, s obzirom na to da predložena mera spada u kategoriju tzv. mekih mera i ne zahteva velika ulaganja u sprovođenje programa koji bi adekvatno odgovorili na ovu potrebu.
– Smanjenje bacanja hrane je jedna od stvari u kojoj možemo svi da učestvujemo, bez obzira na godine, pol, stručnu spremu… Jednostavno, svi spremamo i jedemo hranu svakodnevno. Prema procenama u domaćinstvu godišnje bacimo hrane u vrednosti od oko 10.000 dinara po osobi – ističe naša sagovornica.
Planiranje
Dodaje i da se, iako deluje komplikovano, bacanje hrane može smanjiti pre svega dobrim planiranjem – planiranjem obroka i potrebne količine namirnica za njih, pravljenjem spiska za kupovinu koji odražava stvarne potrebe (jer akcijske cene nisu jeftinije ako kupimo previše hrane i onda je bacimo), i naravno, potrebno je obratiti pažnju na rok trajanja namirnice što često bude razlog zbog koga bacamo hranu.
Hrana mora da ima i svoje mesto u frižideru – sveže kupljena hrana ide u zadnji deo frižidera, a ranije kupljena u prve redove, kako bismo je što pre potrošili.
Skuvati koliko je potrebno
Direktorka Centra za unapređenje životne sredine upozorava da je česta pojava “domaćinski” napraviti veću količinu hrane nego što je potrebno pa to gotovo uvek rezultira novim bacanjem pripremljene hrane.
– Najbolje je spremiti hranu tako da posle jela ne ostane višak, s obzirom na to da je i veličina obroka jedan od razloga za bacanje hrane. Ukoliko i ostane, to se rešava zamrzavanjem, sušenjem ili dehidracijom ostataka i njihovom ponovnom upotrebom kao deo nekog novog jela – priča.
Kreativnost u smanjenju bacanja hrane, dodaje ona, gotovo je bezgranična i omogućava malo drugačije sagledavanje hrane, same po sebi.
– Prilagođavanje recepata namirnicama iz frižidera, veći izbor hrane kroz upotrebu ostataka, pravljenje šejkova, smutija, pica su samo neki od načina koji nam pružaju mogućnost da se hranimo održivije – zaključuje Jovičićeva.
Potreban Zakon o upravljanju viškovima hrane
Doniranje hrane u Srbiji nije zakonski regulisano, a stručnjaci tvrde da bi donošenje Zakona o upravljanju viškovima hrane omogućilo brže doniranje namirnica kojima je istekao rok, ali koje su bezbedne za ishranu, kao što su slatkiši i grickalice, a ne mleko, meso i riba koji imaju oznaku “upotrebljivo do”.
Međutim, Ivana Jovčić tvrdi da, i kada bi se doneo taj pravilnik, problem i dalje predstavlja PDV od 20 odsto koji trgovci plaćaju na doniranje hrane.
– Trgovci ukoliko žele da doniraju hranu, oni na nju moraju da plate PDV kao da su je prodali, tako da se njima više isplati da tu hranu bace nego da je doniraju. Rešenje je usvajanje Zakona o upravljanju viškovima hrane kojim bi se, pre svega, ukinuo PDV na doniranje hrane, a zatim, regulisalo na koji način bi proizvođači, distributeri, trgovinski lanci i ugostiteljski objekti donirali višak hrane. Najviše se pregovara oko ukidanja PDV-a, jer postoji bojazan da bi ukidanje PDV-a na doniranje hrane dovelo do zloupotrebe u smislu preprodavanja te hrane – kaže ona.
U Srbiji hranu mogu da doniraju proizvođači, distributeri i trgovinski lanci, ali ne i ugostiteljski objekti i građani, jer ta hrana nema deklaraciju i niko ne može da garantuje da je ona bakteriološki ispravna i bezbedna za ishranu.
