Nedavno preminuli direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac svojevremeno je u intervjuu za Kurir ispričao svoje iskustvo iz kafane.
– Svirao sam tokom svoje pijanističke karijere na najrazličitijim mestima. Od velikih koncertnih sala do privatnih koncerata po evropskim salonima, koje nisam potcenjivao, ne samo zbog honorara, koji su bili više nego izdašni, već i zbog publike koja je obično predstavljala skup ljudi koje bih, kao pijanista iz Srbije na školovanju u Rusiji, inače teško sreo. Uz to, naučio sam koja se vina slažu s kojom hranom sasvim dovoljno da briljiram po srpskim kafanama do dana današnjeg – ispričao je Tasovac.
– Osećao sam se u tom okruženju opušteno i prijatno, ali nisam bio nimalo frustriran ni kada su nas, sredinom osamdesetih, dok sam još studirao, slali kao laureate međunarodnih konkursa da sviramo koncerte širom Sovjetskog Saveza. Tada sam svirao i u jednoj fabrici. Jedan deo fabrike, koji se zvao “krasni ugalok”, bio je predviđen za kulturnoumetničke događaje. Koncerti su počinjali u sedam sati ujutro, na prelasku između treće u prvu smenu. Ne zna se ko je u to doba bio raspoloženiji za koncert, da li izvođači ili pospani fabrički maljčiki – dodao je.
– Uzgred budi rečeno, za doručak posle fabričkog koncerta,jelovnik nije bio ispisan rukom, ali su hačapuri i sosiske – legendarne SSSR viršle sa ljutim senfom iz fabričke kantine, uz nekoliko ledenih votki koje su nam krišom nalili ispod stola, bili sasvim dovoljni da nam svima, i muzičarima i proleterima, vrate entuzijazam i veru u blistavu budućnost. Klavir iz fabrike je bio bolji od mnogih na kojima sam kasnije svirao u Srbiji – prisetio se Tasovac.
Izvor: Kurir/B.K.
