Jovan Mihaljica je Beograđanin po rođenju, a sevdalija po muzičkom opredeljenju. Sa 16 godina je postao Prvi glas Studija B. Sa 17 godina osvaja treću nagradu na festivalu Mesam. Sa 18 godina snima pesmu “Prođoh Bosnom kroz gradove” kao trajni radio snimak i postaje jedan od najmlađih solista u istoriji Radio Beograda.
– “Eh da imam neku moć” je pesma koja mi je otvorila mnoga vrata. Snimio sam je 1993. godine na mom prvom i jedinom LP-iju, i to kao treću na B strani. Vodeća je bila “Lepa sejo” sa kojom sam ubedljivo pobedio na festivalu “Šumadijski sabor”.
– Sećam se, kao juče da je bilo, vežbamo pesmu kod Doce Ivankovića u Rušnju. Ja mu kažem: “Doco, ovo mi je nekako dečja pesmica”. Doca je, u stvari, imao osećaj za hit, a ja nisam ni svestan kakvu sam karijeru mogao da napravim – priča Jovan Mihaljica, čovek od sevdaha.
– Mnogi su pomislili da ja samo znam da pevam, a evo Muzička apoteka mi pruži šansu da nešto i ispričam, o sevdahu pre svega. Sevdah nije samo ljubavna čežnja pretočena u pesmu. Sevdah je za mene i način života, kultura življenja, kodeks ponašanja. Promišljajući o sevdahu primetih da ljudi koji žive sevdah nisu opterećeni materijalnim stvarima.
– Ja sam rođeni Beograđanin, doduše dete predgrađa, iz Ritopeka, što daje mnoge prednosti. Da sam rođen u nekom strogom centru ili u novobeogradskim blokovima, možda ne bih razvio ovoliku ljubav prema narodnoj muzici. To predgrađe, iako pripada “drugoj zoni”, obogatilo je moje vidike i Avalom, i brežuljcima, i livadama, što opet ima veze sa sevdahom i mirnijim životom.
– Ja sam po očevoj lozi Bosanac, iz Krajine. Detinjstvo sam provodio tamo, naročito raspuste. Kad se samo setim: putovali smo fićom preko Babine Grede, Dervente, Tuzle, Zenice, Donjeg i Gornjeg Vakufa, Mostara. Taj zvuk i ambijent, ta mirnoća, taj zveket fildžana, ta šarolikost crkava i džamija, ostavljali su dubok utisak na mene. Možda će se neki i naljutii, ali ja podjednako volim Bosnu i Srbiju. Na kraju krajeva, Bosna me i muzički predodredila. Prve kasete sa kojih sam slušao muziku bile su Safetove, prve knjige koje sam progutao bile su Mešine.
Mihaljica je specijalista za krupne pevačke zalogaje: po načinu tumačenja sevdaha približio se Safetu, a po trileru je najbliži Šabanu. Kažu, skida Safeta i Šabana u originalu. Neke skida, a neke i imitira.
– Safet je postavio standarde pevanja, i radijske i estradne, kao što je Mija Krnjevac na harmonici. Svi mi ostali možemo samo da pričamo koliko smo se približili Safetu.
– Šabana sam upoznao 1991. godine, pre snimanja moje prve ploče. Bilo je to na svadbi sina mog kolege Radeta Petrovića. Tad sam prvi put zapevao pred Šabanom, kasnije sam mu pevao i za njegov pedeseti rođendan. Usledili su i korisni saveti, Šaban je malo pričao, a mnogo slušao i analizirao. Prijala mi je njegova mirnoća, i ta posebna konekcija.
– Volim da imitiram kolege, naročito mi leže Šeki i Jašar. Jednog kolegu sam tako dobro izimitirao, da mi je rekao: “Dobar si ti dečko za izbegavanje”.
Mihaljica je jedan od najvećih sevdalija 21. veka na ovim prostorima. Zbog posvećenosti sevdahu žrtvovao je i karijeru i hitove. Pevač Mihaljičinog kalibra zaslužuje mnogo veći broj novokomponovanih hitova.
– Iskreno, zapostavio sam karijeru i zbog posvećenosti sevdahu i zbog neke moje lenjosti i nesnalažljivosti. I u mojoj branši je došlo do prezasićenja i pojeftinjenja. Od početka sam imao želju da pevam i da pristojno živim od pevanja. To je u prošlom veku i bilo moguće, a danas je jako teško u ovakovom rijaliti okruženju. Pali su kriterijumi, muzika je pojeftinila, jedan čovek svira i peva za bakšiš.
– U Beogradu su izumrle sve kafane u kojima se peva i svira prava narodna muzika. Ljudi su ne tako davno porodično izlazili u kafane, i to baš zbog prave narodne muzike, Milančeta, Save, Kvake… Zato i ja razmišljam o alternativnom poslu. Ozbiljno govoreći, da se ne bavim pevanjem, verovatno bih zabasao u književnost i filozofiju. Ja sam završio srednju pedagošku, počeo da studiram i dogurao do pola učitelja. A kako sad stvari stoje, možda budem i portir u nekoj propaloj firmi, sa malim televizorom u trećoj smeni. Ako treba nešto da kažem, pa da ne kažem više ništa, neka to budu stihovi Joza Penave:
“Da je sevdah rujno vino, ja se ne bih treznio,
danju, noću sve bih pio, i opet bih rahat bio,
ali pusti sevdah vara, srcu rane stvara,
čudo mi je, kako puklo nije.
Umirem za oka dva, bistra izvora,
i za usta nasmijana, puna bisera.
Hej, srce pati, mira će mi dati samo hladan grob.
Ne čudi se majko kad bih gorko plako,
jer, gde ljubav gnezdo svije,
tu se plače, tu se mrije.”
Izvor: Telegraf
