Uz svakodnevne obaveze i ubrzan tempo života mnogi od nas okreću se ponovo zdravim navikama i upotpunjavanju ishranu namirnicama poreklom iz prirode.
U poslednje vreme su tako sve popularne i gljive. Iako su one kod nas veoma zastupljene i dalje su velika nepoznanica mnogim građanima naše zemlje, a opseg poznavanja ovog carstva svodi se na nekoliko vrsta koje najčešće nalazimo upakovane u marketima ili kod prodavaca na pijacama.
Dr Jasmina Glamočlija koja je naučni savetnik Odeljenja za fiziologiju biljaka u mikološkoj laboratoriji, na Institutu za biološka istraživanja “Siniša Stanković”, Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, Univerziteta u Beogradu oktrila je neke manje poznate stvari o gljivama.
Dr Jasmina, koja je stručnak u oblasti mikologije, sa više od 200 objavljenih radova u međunarodnim časopisima i mnogobrojnim domaćim naučnim priznanjima, kao vrsni poznavalac makromiceta, otkrila je koliko zapravo ima jestivih gljiva na području naše zemlje, zbog čega se one razlikuju od svih drugih organizama kao i da li je bezbedno da ih konzumiramo i kupujemo na pijaci.
“Gljive, carstvo živih bića raznovrsno kao i carstvo biljaka i životinja, imaju jasno definisano mesto u ekosistemima – one su, uz bakterije, glavni razlagači organskih jedinjenja, prvenstveno lignina i celuloze, što omogućava nesmetano odigravanje životnog ciklusa ekosistema.
Prema starim procenama brojnost gljiva je 1.5 milion vrsta dok novi izveštaji bazirani na molekularnim metodama procenjuju da ih ima oko 5.1 miliona. Ova cifra obuhvata organizme različite građe niže i više gljive, ali i one različitih veličina mikro i makrogljive.
Makromicete, čija plodonosna tela ljudi nazivaju pečurkama, su predstavnici Ascomycotina i Basidiomycotina koji imaju zajedničke karakteristike: krupna plodonosna tela (podzemna i nadzemna) dovoljno velika da se vide golim okom i uberu rukom”, rekla je dr Jasmina.
“Podaci o brojnosti i raznovrsnosti makrogljiva Srbije nisu objedinjeni, ali na osnovu baze podataka dr Dragiše Savića i nalaza različitih gljivarskih udruženja moze se reći da je zabeleženo 2.386 Askomiceta i 1600 Bazidiomiceta. Nikada se nije pravio popis otrovnih i jestivih.
Primenom novih i naprednijih tehnika u istraživanjima, pojedine vrste koje su konzumirane vekovima su zbog otkrivanja pojedinih štetnih materija prešle iz kategorije jestivih u u polu otrovne (izazivaju gastrointestinalne probleme) i otrovne”, dodala je ona.
S obzirom na to da je trend za branjem gljiva sve veći, kao i to da mnogi smatraju da je unosan biznis i “laka zarada”, većina ljudi zaboravi na činjenicu da čak i mala greška u identifikaciji vrste koja se konzumira može da dovede do štetnih pa čak i fatalnih posledica. Dr Jasmina je uputila bitnu poruku svima koji se prvi put susreću sa gljivama ili žele da ih upoznaju malo više, ali na pravi način.
“Svako ko želi da se upozna sa svetom gljiva može da postane član nekog od gljivarskih društava u Srbiji zavisno od mesta u kome živi. Društva koja su starija kao Mikološko društvo Srbije (Beograd) i Gljivarsko društvo Šumadija (Kragujevac) funkcinišu van Mikološko–gljivarskog saveza Srbije koji je asocijacija većeg broja gljivarskih društava. Sva udruženja su u aktivna u različitim delovima Srbije. Početnici mogu da steknu osnovna znanja u svetu gljiva u okviru ovih društava i tu se organizovati sa iskusnim gljivarima za odlazak na terene.
Neophodno je da se početnici kroz terenski rad i uz stručnu literaturu upoznaju sa nekoliko vrsta gljiva i kada u prisustvu iskusnih gljivara nauče razlikovanje otrovnih i jestivih vrsta gljiva mogu da povećavaju broj vrsta sa kojima se upoznaju u određenim sezonama.
Najvažnije pravilo prilikom sakupljanja gljiva jeste da nema univerzalnog pravila po kojem bismo sa sigurnošću mogli da utvrdimo da li je posmatrana gljiva jestiva ili otrovna. Jedino detaljno poznavanje morfoloških odlika vrste odabrane gljive može sprečiti bilo kakve nedoumice o njenoj eventualnoj jestivosti ili otrovnosti”, rekla je dr Glamočlija.
Ona je napomenula da u periodu kada gljiva na terenu ima malo (decembar-februar), početnici mogu da se upoznaju i sa gljivarskom literaturom koja može da se pronađe veoma lako i na srpskom jeziku.
“Kada krenu na teren početnici će prateći instrukcije iz knjiga, a i slušajući starije gljivare saznavati o vrstama koje se nalaze u njihovom okruženju. Strpljenje i oprez, su najbolji savetnici ljudima koji žele da otpočnu upoznavanje sa svetom gljiva”, rekla je dr Jasmina.
Mnogi građani najčešće kupuju gljive na pijacama od neregistrovanih prodavaca, ne razmišljajući o sigurnosti, te nam je dr Jasmina otkrila koliko je zapravo ova praksa bezbedna.
“Tržište pečurki nastavlja da raste zbog interesovanja za njihove kulinarske, nutritivne i zdravstvene prednosti. Na pijacama su izložene gajene i samonikle vrste. Neadekvatan tretman fungicidima u gajilištima veoma je česta pojava. Šampinjoni, bukovače i siiitake su dobijeni iz samoniklih pre nekoliko vekova. To su plodovi selekcionisanih micelija i smatraju je sigurnim za konzumiranje. Naravno i ovde je oprez neophodan.
Samonikle vrste (sakupljene ili otkupljene u otkupnim stanicama u Srbiji) su, ukoliko se nalaze na prodaji u okviru pijace verovatno prošle određenu kontrolu. Međutm i tada se nekada među jestivim vrstama pojave nejestive, pa čak i otrovna plodonosna tela gljiva”, rekla je ona.
U medijima su veoma popularni tekstovi o halucinogenim gljivama iz roda Psilocybe. Dr Glamočlija nam je ukazala na neverodostojnost tih tekstova, kao i na koji način ljudi mogu da izbegnu da zbog svoje radoznalosti ne ugroze sebi život.
“Veliko broj podataka o gljivama u medijima je netačan, samo upoznavanje sa dostupnom naučnom literaturom sa ovom, kao i drugim halucinogenim vrstama spečiće ljude da ugroze sebi život. Rod Psilocybe ima 114 vrsta. Na sajtu Gljivarskog društva Novi Sad postavljeno je predavanje dr Jovane Vunduk o halucinogenim gljivama pa i delovanju psilocibina, opijata antipsihotika, psihodelika i drugih supstanci koji se mogu naći u makromicetama”, priča ona.
Proteklih godina je zabeležen povećan broj trovanja gljivama u našoj zemlji, te je dr Jasmina dala kraći spisak otrovnih vrsta od kojih su neke imale fatalne posledice po berače.
Svaki potecijalni sakupljač gljiva se pre svega mora upoznati sa morfološkim karakteristikama sledećih vrsta najvažnijih otrovnica koje se nalaze u Srbiji: zelena pupavka (Amanita phalloides), panterovka (Amanita pantherina), muhara (Amanita muscaria), bljuvara (Russula emetica), otrovna brašnjača (Clitocybe dealbata), otrovni šampinjon (Agaricus xanthoderma), olovasta rudoliska (Entoloma sinuatum), mala smrt (Galerina marginata), brezova mlečnica (Lactarius torminosus), zavodnica (Omphalotus olearius), ludara (Rubroboletus satanas), žučara (Tylopilus felleus), obična sumporača (Hypholoma fasciculare), hrčci Gyromitra esculenta i Gyromitra gigas, kao i mnoge druge vrste.
Pored poznavanja osnovnih karakteristika potrebno je izbegavati sakupljanje previše mladih nerazvijenih primeraka jer se time povećava šansa za zamenu sa otrovnicom. Što se tiče stepena trovanja on može biti od blagog do smrtonosnog.
U Beogradu na Vojno medicinskoj akademiji se nalazi Centar za kontrolu trovanja u kome se dobija adekvatna medicinska pomoć kod trovanja gljivama.
To ne znači da se ne možete otrovati i gljivama koje nisu na ovom spisku već samo da je spisak suviše obiman, a za mnoge gljive se ne zna da li su otrovne ili ne. Obična uvijača (Paxillus involutus) smatrana je jestivom, a onda je otkriveno da se nagomilava u organizmu, a ako je ima u dovoljnim količinama sprečava zgrušavanje krvi.
Ukoliko se koristi velika količina potvrđeno jestivih gljiva, više od 300 grama dnevno može doći do stomačnih problema jer plodonosna tela sadrže veliku količinu dijetalnih vlakana”, zaključila je dr Jasmina.
Izvor: Mondo
