Predstava “Tramvaj zvani želja” prema čuvenom komadu američkog pisca Tenesija Vilijamsa, u režiji Lenke Udovički, sinoć je premijerno izvedena na maloj sceni “Predrag Pepi Laković” Beogradskog dramskog pozorišta.
Nova produkcija teatra na Krstu je već druga premijera u dva dana na Beogradskom letnjem festivalu – BELEF 2022, a glavnu ulogu antijunakinje Blanš tumači Branka Katić.
Veliki broj javnih ličnosti je došao na premijeru da uživa u pravoj glumačkoj predstavi.
Antologijska pozorišna drama nastala je davne 1948. godine iz pera i danas slavnog dramatičara Tenesija Vilijamsa (1911-1983), koji je za čuveno delo zasluženo osvojio Pulicerovu nagradu, od tri koliko ih ima u kolekciji.
Uspeh u teatru je bio zagarantovan u režiji Elije Kazana, a nekoliko godina kasnije isti reditelj prema tom delu snima i kultni film (1951), gde su briljirali Marlon Brando i Vivijen Li, ali i naše gore list – Karl Malden, i Kim Hanter, a svo troje, osim Branda, osvojili su Oskare.
Nova pozorišna verzija Lenke Udovički je realistična postavka koja prati liniju originalne drame i filma uz nekoliko odstupanja u odnosu na sam film, preko dramaturške adaptacije Željke Udovičić Pleštine, i naslanja se pre svega na sjajnu i višeslojnu glumačku igru.
Pozorišna predstava se u potpunosti drži originalne drame Vilijamsa.
Poznata priča razvija se u pravcu glavne junakinje Blanš, koja dolazi da poseti svoju rođenu sestru Stelu nakon što se našla u mnogim problemima o kojima tajnovito ćuti.
Tamo nailazi na prepreku u vidu muža svoje sestre – neotesanog grubijana Stenlija Kovalskog, koji polako kreće da istražuje njene namere i pokazuje od samog početka veliku netrpeljivost.
Igra mačke i miša kroz kompleksan odnos Blanš i Stenlija uz Stelu koja pokušava da pomiri dve zaraćene strane, gradi se naturalistička drama kao jedna od najsnažnijih bisera američke dramske književnosti. Festival BELEF kao i BDP dobili su veoma vrednu, na visokom nivou uspešnu predstavu u kojoj od samog trenutka briljira na pozornici Branka Katić.
Dugo nije imala prilike da se suoči u karijeri sa tako višeslojnom, teškom, emotivnom i zahtevnom ulogom i ubedljivo je dominirala u toj meri da je lako istisnula druge kolege u ovoj pozorišnoj priči.
Time se vratila novom ulogom u BDP-u čiji je član godinu i po dana, nakon zapaženih ostvarenja u komadima “Sumrak bogova” prema filmu Lukina Viskontija, u režiji Jagoša Markovića i “Tiho teče Misisipi” Vladimira Tabakovića, reditelja Ivice Buljana.
Ipak, kako je ovde odigrala glavnu ulogu za razliku od navedene dve role, snažno je pokazala da je osim filmske i TV karijere, veoma ozbiljna i u pozorištu.
Osim izuzetne i briljantne Branke Katić, ostale role tumače – Vanja Nenadić, Miloš Petrović Trojpec, Marko Todorović, Nađa Sekulić, Jovo Maksić, Nikola Malbaša, Miloš Lazarov i Bojana Stojković.
Režiju potpisuje Lenka Udovički, supruga Radeta Šerbedžije, prisutnog na premijeri, nakon uspeha sa projektima “Ko se boji Virdžinije Vulf?” (2019) i “Ružni, prljavi, zli” (2020) u istom potorištu.
Predstava traje skoro tri sata sa pauzom, podeljena na taj način na dva čina i dve celine koje se neminovno prepliću, kao dve verzije istog komada, koji nema srećan kraj, a publika ga priželjkuje.
Autor progovara glasnim jezikom o temama koje su ga mučile, o slabostima koje su bile sastavni deo njegove egzistencije – mentalna labilnost i alkoholizam.
U drami se pokreću i danas vrlo važna pitanja, koja se odnose na položaj žena u savremenom društvu, ženske emancipacije, a donekle se dodiruje i tematika zlostavljanja žena, ovde je više u pitanju psihičko maltretiranje.
U svoje doba Vilijams pisao o odumiranju jedne klase (Blanš) i stvaranju nove (Stenli), o onima koji uspevaju obaviti transfer i preživeti (Stela), o nastajanju novog poretka vrednosti i surove stvarnosti.
Možda je sam film od pre 70 godina postao toliki kult, da je onda teško bilo koju sledeću verziju prihvatiti, jer je ta originalna bila toliko savršeno, glumački vrhunsko remek delo.
Pisac kaže jasno u svojoj drami:”Ljudi lakše prebole ako im oduzmete novac, nego iluzije”, i to je donekle i težište te teške melodrame.
Jedino je neobično da predstava nema isti kraj kao u samom filmu, izostao je taj važan segment koji na sasvim drugačiji način donosi poetsku pravdu – katarzu, da i Kovalski dobije ono što zaslužuje.
Ali, malo je poznato da Tenesi Vilijams nije bio zadovoljan drugačijim krajem holivudske verzije.
Takođe, još jedno odstupanje se desilo, kojeg nema u originalu, jedna neprijatnost između Blanš i Stenlija, što je publiku veoma iznenadilo.
Svima je Marlon Brando bio uzor i idol decenijama, posebno u toj negativnoj, surovoj ulozi koja ga je proslavila, i kasnije je samo nizao uspešne projekte velikog ekrana za anale svetske kinematografije.
Zato je Brando apsolutno nezamenljiv zauvek, i bilo ko od stranih i domaćih glumaca koji se nađu kasnije u toj roli Kovalskog, jasno je da su sve vreme na veoma tankom ledu.
Predstava se igra prema prevodu Vere Nešić i Dragoslava Andrića, a u velikom autorskom timu su scenograf Zorana Petrov, kostimograf Bjanka Adžić Ursulov, koreograf i scenski pokret – Staša Zurovac i kompozitori Najdžel Ozborn i Davor Roko.
BDP realizuje komad u koprodukcija sa BELEF festivalom i Teatrom Ulysses na Brionima (Hrvatska) osnivača Radeta Šerbedžije i Lenke Udovički, a nakon premijere sinoć, repriza će biti odigrana i večeras.
Izvor: Tanjug
