Iz bilo kog stiha zbirke poezije Ostrvo, može se izvući suština pesnikovog verovanja, nit metafizičkog, nit duhovnog, što se provlači i utvrđuje poetiku, promalja kao izvesnost koja potvrđuje smisao čitavog poretka. Svet se kroz reči, slike i osećanja izvlači, raste i proteže unedogled, a zapravo samo se provlači kroz čovekovo čvorište, kroz njegovo traganje.
Ta senka koja te uvek sapliće s leđa, znaš li, to si ti sam: središte umišljenog sveta, pod svodom tvoje slepoočnice, ključar tvoje sopstvene tamnice.
Još u prethodnoj zbirci pesama, Hiperborejski letopis, Matić je na kraju knjige pod zapisom „Pre svega“, pribeležio i objavio svoje poimanje sveta i poezije. Tragom dubokog iščitavanja Bele Hamvaša, u tekstu „Poeta Sacer”, pesnik razume da je „čovek nebeskog porekla, stvoren po podobiju Božijem“, pao u ponor materijalizacije, te da je „najveći zadatak njegov u palosti, očuvanje veze sa božanskim.
Povratak u nebeski zavičaj.“ U potpunom raskidanju sa suštinom, još samo jedna figura ostala je da čuva svetu vatru: Pesnik. Posvećenik i prokletnik. On zna da poezija nije prepredeni zanat, puka veština i leporečivost. On je služba. Služba svetoj vatri bogočovečanske zajednice.
Poeta saker je živi obred održavanja veze među svetovima. „Čuvar je svih simbola napuštenih ljudskih dostojanstava.“ Poeta saker uzima na sebe univerzalnu ljudsku sudbinu.
Ovo su delom prenete odrednice pesnikovog verovanja u Poeziju, i što je najvažnije, u mogućnost pročišćenja sveta.
Nova zbirka naslanja se, svakako, na prethodnu. Pesnik nastavlja svoj tihi hod, duboka porinuća, i traganja; dopevava svet, proširuje prostore svog glasa.
Ostrvo već u samom naslovu nosi mnoga značenja, i nagoveštava intertekstualne veze na književno-umetničkoj ravni. Ima tu senki Selimovićevog Ostrva i ostrvljana. Jedna vrsta nežne iznemoglosti, klonula želja, naknadna snaga, nesaglediva pučina, kuća na osami, bure, nebo pod kojim se traje i posustaje, želja i potreba za drugim, i nemogućnost doticanja, tužna pomirenost, i duboka osećanja sveta i bića.
Ostrva nisu samo geografske odrednice, nisu samo delovi zemlje odvojeni od kopna, to je metafora za spoznaju da svako od nas postaje ostrvo za sebe, čak i onda kad misli da plovi ka drugima. Kao što ni ova zbirka nije samo poezija: ona je vanvremena naseobina sakupljenih slika, titraja, nanosa stvarnog života, razotkrivanog dugo, tiho i sigurno, kroz pukotine vanvremenog. (Ne ploviš ti ka ostrvima, nego postaješ ostrvo.)
Potom, ima u ovoj zbirci neba, magle, bure; dubokog saznanja, proviđenja, ironije, i konačno, prozorljivosti, čuvenog ruskog filma Ostrvo, Pavela Lungina. Ima duboke podudarnosti u načinu otkrivanja tajne u ovom filmu i u Matićevoj zbirci. Potrage su neophodne da bismo rasli; vreme je nezaustavljivo, ali naš pesnički tragač, u svom osećanju, razume da su duboki svetovi večnosti, tu, nadomak dlana, ali nedodirljivi.
Kao priziv filmu na više mesta u knjizi projavljuju se hodočašća (ceo život je hodočašće, sameravano očima pesnika) i nemi starci, u svojim dubokim malorečjima, koji znaju da se „neki drumovi, samo u žaru i čekanju mogu raščitati, zauzdati. Neke se daljine samo tako mogu sažeti, osveštati.“
Ostrvo je svet svedene poezije, aristokratskog duha, u koji se odlazi, odista, kao na tihovanje, izvan vidljivog i bučnog. U ovim stihovima – opevanoj večnosti u stvarnom, pesnik uspeva da dodirne krajnosti civilizacije, da pokaže da se svet istovremeno i ruši i obnavlja, i da smo svi „na brodu koji čili u jutarnjem srebru“.
Ova zbirka je mapa ličnih dubokih, lirskih traganja kao i sve-prostor u kome se prožimaju istorijski i savremeni tragovi i belezi. Čitanje Ostrva je putovanje kroz vreme; bogotraženje kroz guste nanose vekova, kroz koje pesnik pokazuje da je moguće, i neophodno, držati saglasje etike i estetike.
Čudesna je zbirka Ostrvo, odista. U njoj, ako čitate sa olovkom u ruci, zaneseni mišlju da potcrtate suštinu, obeležite skoro svaki stih. Dozrelost traganja, kao radost i seta poznanja; otkrivanje pukotina vidljivog kroz koje se dodiruje neprolazno; saobražavanje ličnog i kolektivnog; prepoznavanje detalja kao simbola celine-potvrđuju, da su i putnik i ostrvo u večitom, živom kretanju i težnji ka susretu, i da se, ne bukom, već tišinom svet isceljuje.
Iz zbirke Branislava Matića „Ostrvo“
IZLAZ
Ne sanjaj me, dušo
Pogrešiću,
pomisliću da postojim.
Da nisam samo tvoja čarolija,
pogrešna ideja, opsena.
Poverovaću u vrtlog prizora,
u ogledalo, u senke lepote.
Pristaću na ovaj divni kavez,
na zidove nevidljive i neprozirne.
Omamiće me svetlost,
opčiniti cvet, svet.
Postaćeš i ti
moja čarolija.
Ne sanjaj me, dušo.
Spasi nas.
LEPOTA
Kao belina belutka,
kao mala sunca na grozdu,
kao miris borovine u svitanje
i rumen rađanja dana,
kao tihi kaval u Metohiji
i gutljaj vina u predvečerje,
kao sećanje na jednu trešnju u Jadru
pod kojom sjaji detinjstvo,
kao novi cvet kraj starog plota,
tako je bespogovorna
tvoja lepota.
OSTRVO
Ne ploviš ti ka ostrvima
nego postaješ ostrvo.
Prestao si da osvetljavaš svima
svet satkan od čudnovatih ostrva
i skrivenih rima.
Udubljuješ se u svemir,
u zvezdani prah, vučji zov,
u kamen, travu, drvo.
Muči te nesagledivost,
smisao neprozira,
muči te bol sveta i blagodat,
poslednje i prvo.
Zri blagost,
punota što će obasjati
i tebe-ostrvo.
Izvor: Stanje stvari
