Istaknuti mladi dramski umetnik Marko Janketić, sin pokojnog legendarnog glumca Mihaila Miše Janketića, bio je u ponedeljak gost u ciklusu razgovora „U krupnom planu“ na 14. izdanju Internacionalnog festivala filmske režije u Leskovcu (LIFFE).
Osim gostovanja na ovom glumačkom portretu, gde je sa brojnom publikom podelio svoja razmišljanja o glumi i važnim ulogama, Janketić se nalazi i u ulozi žirija na ovom festivalu.
Prethodni gost ove tribine u petak je bio Ljubomr Bandović.
Kao dete glumaca Miše Janketića i Svjetlane Knežević, Marko je od malena, kako priznaje, bio inficiran glumom.
Odrastao je pozorištu, odnosno praktično dva pozorišta – „tatinom“ JDP-u i u „maminom“ Pozorištu na Terazijama.
Gluma je bila njegov izbor, jer je još kao dete poželeo da se igra do kraja života.
„Posebno sam kao klinac uživao kada su se radil letnji projekti, festivali „Budva grad teatar“ ili „Barski ljetopis“. Onda glumci dođu sa svojim porodicama i budemo zajedno na moru mesec, dva, dok se sprema i igra predstava“, objasnio je mladi Janketić.
„Tako sam se jednog leta u Ulcinju prvi put zaljubio sa 5 godina, i to u Katarinu Gojković. I sećam se da sam jedino sa Mišom Žutićem hteo da idem u duboko, jer nisam znao da plivam“, otkrivao je detalje svog bezbrižnog detinjstva talentovani glumac.
Prvi put je „leptiriće u stomaku“ izazvane pozorišnim uzbuđenjem, osetio kada je kao 12-godišnjak dobio prvu ulogu u predstavi „Bašta sljezove boje “ prema delu Branka Ćopića, u režiji Milana Karadžića u Malom pozorištu „Duško Radović“ u kojoj je igrao sa ocem.
„Meni se to mnogo dopalo. Prvo me je bilo stid da priznam da želim da se bavim glumom. Onda sam u srednjoj školi, na prvoj ili drugoj godini, rekao tati da želim da probam da upišem glumu, a on mi je odgovorio: „Pa ti sine ništa nisi čitao, ti ne možeš da budeš glumac“. Odmah sam iz naše biblioteke, koja je ogromna, jer je moj otac pre glume studirao književnost, uzeo „Čarobni breg“ Tomasa Mana, jer sam čuo za tu knjigu u filmu „Mi nismo anđeli“, pripovedao je junak raznih serija.
„Pročitao sam 7 stranica, ništa mi nije bilo jasno i ostavio je. Onda mi je tata dao prvo Čehovljeve pripovetke, pa kratke priče Džeka Londona i tako sam krenuo“, otkriva Janketić.
Period studiranja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Borisa Isakovića, pamti kao nešto najlepše u životu.
Uloge su se ređale, od sporednih, ali vrlo važnih, poput one u predstavi „Tartif “ od Molijera, u režiji Egona Savina, koju igra od 2008. do danas u JDP-u.
Ističe i rolu Vuleta milicionera u „ Klaustrofobičnoj komediji“ Dušana Kovačevića, reditelja Darka Bajića u Zvezdara teatru, kao i Ruprehta u komediji „Razbijeni krčag“ (JDP), u režiji prerano preminulog umetnika Igora Vuka Torbice.
„Posle te predstave sam postao član ansambla JDP-a. Sa Igorom Vukom Torbicom sam pre toga radio „Pokojnika “. Odmah sam video da imam posla sa pozorišnim genijem. I onda me je pozvao da igram Ruprehta, ulogu koja meni po habitusu uopšte nije pripadala“, iskren je bio stalni član JDP-a.
„I mi smo to radili, i radili i nije išlo. I onda 10 dana pred premijeru, sticajem okolnosti, imali smo šestočasovnu probu Torbica, Jovana Gavrilović i ja, i onda smo rešili lik i sve je konačno selo na svoje mesto. On je bio reditelj svetskog kalibra“, sa setom je pričao Janketić o tragično nastradalom prijatelju i kolegi, koji je izgubio život u junu 2020. godine.
Janketić je izdvojio i svoju ulogu u predstavi „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, takođe na sceni JDP.
„To je značajna predstava za mene i ovaj period mog života u kome sam u potrazi za nekim svojim istinama. Tumačim lik Filipa Trnavca, zanesenjaka, koji ne želi da pristane na surovu stvarnost Drugog svetskog rata. Ima jedna divna rečenica sa kojom se uvek poistovetim, pa mi zaigra brada svaki put kada je izgovorim: „Ja u stvarnost ne mogu da uđem sam, ja u nju mogu uđem samo sa svojom umetnošću kojoj pripadam“. I to je istina. Ja umetnosti pripadam, to je moja misija“, analizirao je svoje umetničko biće.
Nije mogao da se odluči koje uloge su mu omiljene u karijeri svog oca Miše Janketića.
„Najviše volim njegovu ulogu mog tate. A voleo sam da ga gledam u kabareu „ 011 “ Mome Kapora, a kada sam bio klinac i u ulozi kardinala u „ Tri musketara“, izdvojio je sin dve uloge svog čuvenog oca.
„A najdraže mi je bilo kada smo na našem imanju, pa se moja sestra i ja ušuškamo pod njegov vuneni džemper, gledamo u mesec, a on nam priča neke strašne priče. I mi osećamo miris uštipaka ili palačinki iz kuhinje, koje naša mama sprema“, evocirao je uspomene.
Mladi Janketić je otkrio da mu je omiljena domaća TV serija „Sivi dom“, u kojoj je takođe igrao njegov otac.
Od aktuelnih angažmana, Marko Janketić je snimio 5. sezonu krimi serije „Ubice mog oca“, koja će od jeseni i zime krenuti da se prikazuje, a junak je i sitkoma „Tri muškarca i tetka“ od preko 100 epizoda.
Na sve to, od sutra kreće sa snimanjem serije „Bunar“, čiji je scenario napisao njegov kolega – glumac Igor Ðorđević, glavni junak ove TV priče.
Izvor: Tanjug
