Pre tačno 40 godina čuveni film „Sjećaš li se Doli Bel“ Emira Kusturice stigao je pred publiku. Film je premijerno prikazan 2. februara 1981, a iste godine ovenčan je “Zlatnim lavom” na Venecijanskom filmskog festivalu. Samim tim bio je uvod u meteorsku karijeru velikog režisera.
Ovaj film, po kultnom tekstu Abdulaha Sidrana, često se uzima kao početak nove bosanske škole filma, koja je predstavljala fantastičnu simbiozu italijanskog nadrealizma Federika Felinija i visokoprofesionalnih iskustava praške akademije za film i televiziju, a koja je završila filmovima “Кuduz” i “Praznik u Sarajevu” početkom devedesetih godina prošlog veka.
U filmu čija se radnja dešava u Sarajevu, šezdesetih godina prošlog veka, igrali su Slavko Štimac, Slobodan Aligrudić, Ljiljana Blagojević, Mira Banjac, Pavle Vuisić…
Glavni lik, tinejdžer Dino, spoznaje svet i odrasta uz filmove koje gleda u lokalnom bioskopu i muziku koju sluša u omladinskom centru (između ostalih i “24 Mila Baci” Adrijana Ćelentana).
Njegov život je krajnje jednostavan, i on dane u Sarajevu provodi uglavnom dangubeći s prijateljima, ali i predano proučavajući metode autosugestije i hipnoze, što se svakako kosi sa uvjerenjenjima njegovog autoritativnog oca Mahe (Slobodan Aligrudić), komunističkog idealiste koji političko i društveno uređenje države primjenjuje na i porodicu. Dinina svakodnevnica se menja iz temelja kada u njegov život uđe nepoznata zanosna devojka Dolly Bell (Ljiljana Blagojević), koju lokalni kriminalac Braco Šintor (Mirsad Zulić), ostavi Dini na privremeno „čuvanje“ na njegovom tavanu. Ne shvatajući da je reč o prostitutki, Dino se postepeno zaljubljuje…
Emir Kusturica ispričao je u svom dnevniku kako je nastala ova priča.
– Krajem sedamdesetih sreo sam Sidrana u bifeu Televizije Sarajevo. Prepoznao sam isti pogled. Rekao mi je: “Ti nemoj da ideš kod nekog drugog da ti piše scenarije. Ja sam u tom poslu najbolji!”
Imao je bradu kao jedan violinista na Gorici. Iza te neprijatne maske, ipak, otkrio sam uzdrhtalog čovjeka. Pričao je događaje iz svog golubarnika na Vratniku. Jednog dana neka seljančica je stigla u taj golubarnik. Kasnije su je silovali svi iz ulice. Tako je Šintor, razbojnik iz kraja, ovu nesrećnicu pripremio za italijansku štraftu. Mladi Sidran se u tu žensku zaljubio i stvar se iskomplikovala. Rekao sam mu da je to jedna epizoda, a da je film kao kad se gradi kuća ili čitava zgrada. Tu su potrebni temelji, spratovi, hodnici, prozori, krovovi.
S mukom je ispisao priču Sjećaš li se Doli Bel. Od te zanimljive priče napisao sam tehnički scenarij. Svaka riječ koju sam ja dodao na Sidranovih četrdesetak stranica za njega je bila uvreda. Posebno mu je smetalo uplitanje lika oca iz priče Otac je kuća koja se ruši. To ga je podsjećalo na neprijatnosti kroz koje je prolazio niz godina. On je pravljenje filmova zamišljao kao olakšanje, a nikako kao produbljivanje problema. Kada je otkrio da sam marksizmu suprotstavio hipnozu u tekstu, bio je spreman da zaboravi filmsku karijeru.
Pozvao me u svoj stan na prijateljsko ubjeđivanje. Tu su se zatekli pjesnici Marko Vesović i Ivan Kordić. To su oni sarajevski umjetnici koji su bili poznatiji po tome što mogu svako jutro osvanuti vezani za kravate, viseći na radijatorima u primaćoj sobi, nego po umjetničkim rezultatima. Ne zbog nasljedne sklonosti ka samoubistvu, nego zbog toga što su i daktilografi po preduzećima pisali bolje od njih. Oni su mi naširoko objašnjavali zašto je ovo što sam ja napisao loše za film.
Bili su toliko uvjerljivi da sam im skoro povjerovao. Jedino što nisam znao zašto nisu sebi pomogli i napisali nešto po čemu bi bili upamćeni. Klimao sam glavom odobravajući primjedbe ovih tipova. Otišao sam i ništa ih nisam poslušao. Napravio sam Doli Bel po vlastitoj mjeri – ispričao je Emir Kusturica, prenosi Iskra.
Kako je Sidran ispričao za BHT, svoje ideje u to vreme on je pisao na tapetama na zidu.Pamtim dobro, u jednoj sobi u kojoj sam živeo, zid je bio od tapeta. I ja sam po tim tapetama pisao kao da je papir. I taj cijeli zid bio je ispisan bilješkama, nešto mi na um padne, nemam papira, ja pišem po zidu. A Emir je, lopuža, znao sjesti na kauč pored tih tapeta i sve ono jedno po jedno čita šta sam ja to žvrljao. Nekad ja pjan nešto nažvrljam. I našao je tu jednom zapisanu riječ “hipnoza”. Pita me šta mi je to. Kažem mu kad sam bio mali, 10, 12 godina, ja i onaj moj akan vježbali smo da budemo hipnotizeri.
– On kaže to, to, to, to. I naredi mi da to što je bilo na zidu i na papirima ugradim u film, da radim od početka. U tom smislu, to je njegova zasluga – rekao je kroz smeh Sidran o temi hipnoze i autosugestije kojom je Dino opsednut u ovom filmu.
