Poslednjih godina Svetlana Ceca Bojković morala je da nauči da se nosi sa gubicima, pošto je preminulo mnogo njenih kolega i bliskih prijatelja.
– Ivan Bekjarev je otišao za nekoliko dana, odnela ga je korona. To je zaista strašno. Što sam starija sve više prihvatam smrt, jer drugačije ne mogu da se nosim i borim sa tim. Otrcana je fraza da je to deo života. Ponašam se kao da su ti dragi ljudi otputovali. Šok je u prvom trenutku, prvih sedam dana, a onda moje biće to nekako obradi. Čuvam ih u sebi i često ih pominjem u pričama i anegdotama. Svi su bili veoma duhoviti i sa svima njima sam mnogo radila – rekla je Ceca za Gloria.rs.
To su bili prijatelji, kolege, ali i članovi porodice.
– Pominjem Peru Kralja, Marka Nikolića, Pecu Ejdusa, Đuzu Stojiljkovića. Otišli su i Dragan Nikolić, Milena Dravić, Miodrag Radovanović Mrgud, Milorad Mandić Manda, Glogovčevu smrt smo jedva preživeli. Sad ponekad gledam snimke predstava i shvatam koliko nas je ostalo u životu. Imala sam i mnogo gubitaka mojih bližnjih, od prvog supruga Miloša Žutića, koji je umro s nepune 54 godine, pa drugog, Ljubomira Mucija Draškića.
Od prvog supruga dosta je naučila, mada otkriva da je neke stvari o kojima joj je pričao razumela tek godinama kasnije.
– Bila sam veoma mlada kad smo počeli da se zabavljamo, udala sam se za njega u 21. godini. Bio je stariji i mnogo zreliji, veoma obrazovan. Neke stvari koje mi je govorio u mladosti, koje se tiču glume, shvatila sam tek 15 godina kasnije. Morala sam da prođem iskustveno kroz nešto da bih se setila nekih njegovih rečenica koje tada nisam razumela. Baš zbog toga što ih nisam razumela, upamtila sam ih. Mnoge od njih me i danas prate kao saveti, one su se potvrđivale kroz život i karijeru, a potvrđuju se i danas.
– Kad sam ušla u brak sa rediteljem Mucijem Draškićem, imala sam 36 godina i bila već formirana glumica, pa smo na neki način bili egal, iako je on bio deset godina stariji od mene. Taj brak je bio dobar, ali ga je nažalost prekinula njegova iznenadna smrt. Sa trećim suprugom, diplomatom Slavkom Kruljevićem, u mirnoj sam luci već deset godina. Kad smo se vratili iz Finske, gde je bio ambasador, otišao je u penziju, sad malo piše, ali ne teme iz svoje profesije. Lepo nam je, on je vedar i duhovit čovek, što mi je vrlo važno, i lepo živimo, hvala milom Bogu. Adekvatno našim godinama.
Neostvarena želja
Iako je u teatru igrala razne heroine, od madam San Žen do gospođe ministarke, nije joj se ostvarila želja da bude Ana Karenjina.
– Svojevremeno je Velimir Lukić želeo da dramatizuje ovo Tolstojevo delo, dok smo još oboje bili u Narodnom pozorištu, ali nam se nije dalo. To bi mi baš leglo u tom trenutku, no ubrzo smo oboje otišli iz nacionalnog teatra. Komedije jako volim, idu mi od ruke i radujem im se, mada me vesele i dramski likovi. Srećna sam što sam u karijeri igrala različite žanrove, bio mi je to veliki izazov. Pošto sam u Jugoslovensko dramsko pozorište došla kao student, nekako su me zbog izgleda i vaspitanja odmah stavili među heroine. Međutim, kako smo svi dolazili u pozorište u podne, bez obzira na to imamo li probu ili ne, sedeli smo zajedno u salonu, pričali viceve, šalili se. Bila sam jako dobar imitator i dobro sam pričala viceve, pa su ljudi videli da i to mogu. Ubrzo sam počela da dobijam i komične uloge. Imala sam veliku sreću da kontinuirano radim, nikad nisam pravila pauze koje bi me uznemirile. Bila sam ih povremeno čak i željna. Svakoj novoj roli vukla me urođena radoznalost.
Kćerka Katarina, koju je dobila s Milošem, poslednjih godina se pored glume posvetila i režiji, završila je master i već režirala dve predstave. Veoma je ponosna na njene uspehe.
Bolje da misliš na Zelenovića