Postoji ta čudna grupa ljudi koja “mrzi golubove”. Ako ih pitate zašto, odgovoriće vam: “to su pacovi sa krilima”. I to, uslovno rečeno, može biti istina, ali pre svih ovih zaključaka bismo mogli imati u vidu činjenicu da su nam obe vrste tako blizu im je naše đubre vredno i nepresušno (dakle jer smo izuzetno prljava vrsta). Isto tako ste možda čuli za stav da “vrabaca više nema jer su ih golubovi nadjačali”. To je takođe velika izmišljotina – golubovi i vrapci se međusobno ne diraju bez preke potrebe. Da zaokružimo ovu diskusiju i konačno započnemo priču pred nama – nikada nisam čula nikog da izgovara “mrzim vrapce”.
Skoro pa Šekspirova tragedija
Legenda o beogradskom vrapcu doseže daleko u petnaesti vek. Priča počinje leta 1456. godine, kada i turski napad na Beograd. Masivne vojne snage pod vođstvom sultana Mehmeda II ukazale su se sa druge strane Dunava naspram kalemegdanskih zidina. Njihov cilj bilo je osvajanje Beograda i Smedereva, koje je u to vreme bilo prestonica zemlje. Odgovor na iznenadni napad bilo je okupljanje srpske vojske po hitnom postupku, koja nije uspela da se ujedini: kotranapad se, zapravo, odigravao sa tri različite strane. Jednu je predvodio Janko Sibinjanin, drugu despot Đurađ Branković dok je treća vojska brojala takozvane krstaše.
Kako to biva, bitka je donela velike gubitke za obe strane, što se na račun Srba pogoršao u trnutku kada je sedamsto janjičara uspelo da preskoči zidine grada i manje-više ujedinjenim snagama pohara njegove ulice i ljude. Time je vojska sa linije odbrane rasuta svuda po Beogradu. Nasuprot ogromnim gubicima, u kojim su stradale i vojskovođe sa obe strane, Beograd je 22. jula ipak izvojevao pobedu, oteravši neprijatelja na drugu stranu reke.
Kakve veze ova priča ima sa vrapcima?
Nesreća nije okončana kada se bitka završi. Ona traje danima i godinama posle, dok se grad “čisti” od krvi i mrtvih tela, a onda i nevidljivih rana koje žive u kućama i porodicama stradalih. Možemo (ili ne možemo, srećom) da zamislimo kako je Beograd izgledao nakon ove borbe. Legenda kaže da je među telima pronađen jedan vrabac kroz čije su telo bile probodene tri strele. Sa jedne strane, tu je sva tragedija rata, u tako malom i bezazlenom telu ptičice koja se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Sa druge – govorili su ono koju su ovu legendu zapisali ili stvorili – možda je ovaj vrabac spasio tri života.
Gde su nestali beogradski vrapci?
Godine 2003. u prestonici je živelo oko milion i po vrabaca. Deset godina kasnije, 2013, njihov broj je procenjen na sto hiljada. Premda smo na početku ovog teksta sklonili golubove sa optuženičke klupe, druge vrsta ptica zaista imaju udeo u opadanju vrapčije populacije. Svrake i vrane, koje sve češće srećemo po parkovima, se između ostalog hrane i mladuncima vrabaca, koje otimaju dok su još u gnezdu. Istovremeno, kako su jače i razvijenijih kljunova, ove ptice pojedu sve od naših otpadaka pre nego što vrapci uspeju da im priđu.
Sve ovo, međutim, ne bi bio problem da nije još jedne životinjske vrste. Kao i obično kada govorimo o piramidi ugroženosti, na njenom vrhu je sam čovek. Kako je hrana koju svakodnevno jednemo mahom upakovana u plastične kutije i kese, mrvice na kojima su vrapci živeli ostaju zarobljene. To znači da nestanak vrabaca nije samo beogradski fenomen, već je raširen na maltene čitav svet – samo u Velikoj Britaniji je u poslednjih 25 godina broj vrabaca opao za 60 odsto.
I pored ovako drastične degradacije, vrabac pokućar iliti domaći vrabac je i dalje nejrasprostranjenija ptica na planeti. Da li će tako biti i za 25 godina?
Izvor: 011info.com
