Most koji je povezao Brankovu ulicu sa tada još uvek pustom sremskom stranom oduvek je bio žila kucavica Beograda. Danas povezuje centar starog i novog dela grada, kao i najbolja mesta za izlaske sa obe strane reke. Promenio je nekoliko imena otkada je sagrađen 1934, ali je ostao najbolje upamćen jednostavno kao – Brankov.
Preko njega dnevno pređe 90 hiljada vozila, ali i, za razliku od ostalih beogradskih mostova, veliki broj pešaka. I dok je u moderno doba postao sinonim za redovnu gužvu u saobraćajnim špicevima, istorija mu je daleko zanimljivija i burnija.
Preko njega su pre Drugog svetskog rata išli tramvaji, nakon njega trolejbusi, a danas, makar što se tiče gradskog prevoza, samo autobusi. Pre 15 godina je dobio i panoramske liftove za bicikle koji su povezali biciklističke staze sa obe strane reke, pa ovaj most koristi i sve više rekreativaca.
Ono što je najmanje poznato u vezi sa ovim mostom jeste njegovo prokletstvo, koje navodno datira još iz vremena turske vladavine Beogradom.
Nakada se na mesto Brankovog mosta nalazila “Liman džamija” ili “Džamija u luci” i za nju se vezuje jedan tragičan događaj koji će na kraju dovesti do toga da Turci definitivno budu isterani iz beogradske varoši.
1862. godine posle ubistva dečaka na Čukur česmi upravo su se u nju sakrili beogradski Turci koje su po jednoj verziji gnevni Beograđani sve zapalili zajedno sa džamijom.
Kaže se da još od tada jedan zao duh lebdi nad ovim mestom, a ostaci te džamije su porušeni 1930. godine kada je došlo do početka izgradnje ovog mosta i kada je ovde nastao postament.
Po jednoj legendi kaže se da se duhovi tih Turaka neće smiriti sve dok ovaj most ne odnese tri puta više žrtava nego što je u samoj džamiji stradalo.
Izvor: Objektiv
