Bilo je već 16 časova. Prohladno. Prošlo je tri dana kako je leto kavaljerski ustupilo mesto jeseni. Do 33. rođendana našeg pesnika je delilo mesec dana. Mereno vremenski. Gledano prostorno, u pitanju su bili metri, jer… nasuprot je stajao je proslavljeni pilot. Samo godinu stariji od njega. Obojica mirni, hladnokrvni. Vitki, lepi, sjajne, zalizane kose. Kao da su išli na prijem kod kralja, a ne u smrt.
Bio je to možda poslednji dvoboj na tlu Srbije, u vreme kada je reč imala težinu, a čast se branila životom. Ni deset godina nije prošlo od fronta, bolnica, blatnjavih vojničkih čizama u kojima se obojica gazili, a već se stajali na novom puškohvatu. No, upravo je taj rat i izazvao ovaj sukob, želeći da ih spreči u potonjim, zasigurno, divnim delima, na koja su i jedan i drugi bili predodređeni.
Krv nije voda
Da li ste ikada pokušali da uđete u smisao “vrele krvi”? Ako jeste, kako biste opisali ove reči? Naravno, objašnjenje zavisi i od struke, pa bi sintaksičari ušli u terminologu sintagme i odredili je kao imeničku. No, hajde da na tren pomislimo da smo kuvari. Koji bi bio recept “vrele krvi”? Sastojci su jako bitni jer bez njih ne bismo ni došli do ovog pojma, a upravo je on “krivac” za smrtnu opasnost aktera “naše” priče.
Svakako da se kao glavni sastojak nameće temperament. Ostala receptura: tvrdoglavost, odbrana časti, rodoljubivost, dostojanstvo, ratna smelost, avanturizam.
Naš pesnik, Miloš, već je zbog očevog temperamenta i rodoljublja morao da se rodi umestu u južnom Banatu u srcu Mađarske. Ljubav premu srpskom narodu Austrougarska je nagr(a)dila progonom. Ali, umesto umirivanja strasti, kao da je u Milošu izazvala dodatnu smelost koja se ponekad graničila sa ludošću. Igrao je fudbal u Rijeci, studirao medicinu u Beču, a na početku Velikog rata austrijske vlasti vrše odmazdu zbog Principa, te ga nasilno šalju na front na krvari za neprijatelje.
Tako pesnik umesto srpske maslinasto-sive nosi dušmansku plavu uniformu. Sve do ranjavanja od strane Rusa na galicijskom frontu. Biva vraćen na ratište, a sve gorke utiske iznedrile su čuvenu “Liriku Itake”, kao i njegov avangardni umetnički pokret: sumatraizam.
A naš pilot? Usled preseljenja njegovog oca u Beograd, Tadija je rođen u prestonici Srbije. Iako po ocu nemačko-poljskog porekla, “Beli grad” je zavoleo toliko da je napustio studije u Nemačkoj po izbijanju Prvog balkanskog rata i sa bratom Vladislavom se kao dobrovoljac prijavio u srpsku vojsku 1912. godine. Njima se nakon dve godine priključuje i treći brat Stanislav, te zajedno brane Srbiju od neprijatelja. Bori se na Ceru, prelazi Albaniju i stiže do Krfa, gde je vežbao samostalno upravljanje avionom, te postao pilot. No, stigla ga je teška bolest: malarija. Odlazi na lečenje u Francusku.
Ovde završava dve škole: akrobacije i za gađanje, te poslat na front, gde se proslavio svojim avio-akrobacijama, a tokom borbi biva i povrerđen: prilikom pogađanja njegovog aviona dobio je teške opekotina, a izgorela mu je i kosa. Ipak, oporavio se posle četiri meseca, a ond završio Višu aeronautičku školu i postao vazduhoplovni inženjer.
Sada znate kakvog su kova akteri naše priče.
Iskra je zapaljena
Pa kako su se te 1926. godine naša dva junaka našla u borbi jedan naspram drugog?
U tom trenutku Miloš je uređivao časopis “Naša krila”, a ostao je upamćen kao čovek koji je to dobro radio. Istina, bio je čovek preke naravi, pa je često imao probleme u komunikaciji. Sa druge strane, sedela je grupa vazduhoplovnih oficira, kao i Tadija.
Ratni prizori ostali su zauvek urezani u srcima dvojice srpskih velikana, ali i stvorila veliku osetljivost na sam pomen dešvanja u vezi sa tim.
Izbila je svađa oko ideje čije avione treba da kupi Nacionalni avio-klub. Tadašnji vazduhoplovni general Dušan Simović predlagao je da naša država uzme avione od Francuske, budući da je načelni dogovor bio da letelice uzimamo od saveznika iz tek okončanog rata, dok je pesnik tvrdio da su nemački avioni znatno bolji. Miloš, nesrećnim slučajem germanski vojnik, naravno, bio je uveren u nadmoć tehnike na čijoj strani je nevoljno krvario.
Sa druge strane, Tadija, pilot-lovac u čuvenoj eskadrili “Rode” i nosilac legije časti branio je superiornost francuske tehnike. Iskra je zapaljena.
Svađa je bila tolika da su se drugi oficiri udaljili od Crnjanskog i ućutali jer su znalid a ima tešku narav i da je veoma prgav – počeo je svojom rukavicom da šamara prisutne oficire! Samo je Tadija Sondermajer mirno odstojao i prihvatio izazov. Šamaranje rukavicom značilo je poziv na dvoboj. Drugi oficiri su se sklonili jer su znali da Crnjanski veze nema sa pištoljima i da bi sigurno poginuo, sali je Sondermajer ostao povređene časti i prihvatio izazov.
Strane su se razišle, potražile sekundante i oružje.
Dvoboj uprkos zabrani
Legenda govori da je Crnjanski do Dunđerskih uspeo da nađe par pištolja za dvoboj. A još je interesantnije kako je u opšte smelo da se dozvoli da postoji dvoboj u 20. veku! Srbija je zabranila dvoboje odavno i nije ih bilo, ali jedna pravna začkoljica im je omogućila potpunu legalanost. Naime, Vojvodina, iako deo Kraljevine Jugoslavije, nije primenjivala krivični zakonik Srbije. U celoj Jugoslaviji vladao je pravni haos, te su se u delovima zemlje koji su nekada bili deo Austrougarske, primenjivali austrijski ili mađarski zakonici. Tako se u severnoj pokrajini Srbije primenjivalo mađarsko precendentno pravo – koje je sasvim dozvoljavalo dvoboje!
Čudo pred samu borbu
Svedoci su izabrali mesto održavanja dvoboja „više sela Mesić“ kod Vršca. Manastir Mesić sa crkvom posvećenom Sv. Jovanu Preteči i Krstitelju opisao je pesnik u reportažama objavljenim u Vremenu prethodne, 1925. godine, pod naslovima „Vršac, u zemlji srpskih despota“ i „Mesić, manastir srpskih despota“. On je kasnije spomenuo da je monah Teodosije Crnjanski („Prečest. G. Teodosi Cernanski, iguman Voilovački“), brat njegovog pradede, isplivao iz nabujalog potoka Mesića. Možda ga je baš njegov pradeda monah upozorio, ali i sačuvao.
Šta se zaista dogodilo?
Dvoboj je trebalo da se održi ujutru 26. septembra 1926. godine, ali je pomeren za 16 časova. Otpočeo je odbrojavanjem koraka. I tu je kraj priče oko koje se svi slažu. Dalje nastaju legende i prepričavanja. Po jednoj verziji, prvi je pucao Miloš i promašio. Gađao je da ubije. Tadija je potom, časno pucao u vazduh. Viteški gest je iznenadio Miloša, ali ga je i razbesneo jer je pesnik u tome video prezir protivnika.
Po drugoj, proslavljeni pilot je odbio da puca – što je razgnevilo pesnika, pa su sudije prekinule ceo čin.
A po trećoj Tadija je tri puta pokušao da puca, ali pištolj nije opalio. Jedno je jasno – Miloš je promašio protivnika, a ovaj ga nije za uzvrat upucao. Istina je onakva čijoj strani ste bliži.
Spreman na smrt: Tadijino pismo sinu
Pismo sinu je svojevrsno zaveštanje, jer je sin Stanislav (Staško) tada imao samo dve godine:
„Ja sam pošao na sablje, nisam hteo umrtvljavanje, ali sad idem i na pištolje. Zameni me kod svih onih koje volim… Pomozi tamo gde će se osetiti da moje pomoći nema.“
Pred kraj pisma ostavlja poruku supruzi:
„Pričaj Stašku i opravdaj me tamo docnije što sam ostavio dugove. Bolji su i nasleđeni dugovi nego makar i malo osenčeno ime“.
Dan dvoboja nije slučajan
Da u životu ništa nije slučajno, govori nam i dan odigravanja dvoboja. On je, inače, trebalo mnogo ranije da se odigra, ali se pesnik ponašao krajnje nehajno, putovao je do mora, uživao u avanturama, te je borba odlagana. Da bi se desila na pravi datum…
Dvadeset i šestog septembra Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Kornilija? Vernici će lako objasniti: naša dva oficira spasao je sveti rimski oficir!
I oni sumnjičavi bi svako klimnuli glavom nad konstatacijom “ništa nije slučajno”. Milost, mehanička nepravilnost ili svetitelj, svako će izabrati prema svom.
Šta je bilo posle?
Milan Jovanović Stojimirović, novinar i hroničar starog Beograda, govori kako mu je Miloš jednom prilikom rekao:
“Mene je užasno vređalo što Tadija nije hteo da puca. Pitao sam
se: da mu nije ispod dostojanstva da puca na mene?… Bio sam izvan sebe, ali moram da priznam da me je njegov gest iznenadio i zaprepastio. Bilo je u njemu nečega zbilja viteškog. Čovek je stao pred moju kuglu i dao mi je dokaza o svojoj hrabrosti, ali nije hteo da ničim dalje vezuje svoje ime za moje, a najmanje time što bi me ranio ili ubio. Mene je to bolelo i ja mu to nisam mogao nikad oprostiti, jer je u tome bilo i nekog prezira i uopšte mnogo čega za analizovanje i komentarisanje”.
Milost je spasila Miloša, ali “Beograd”
Verujemo da je nesumnjiva milost slavnog pilota, ali i božja sačuvala na nogama obojicu. Milost. Moćna reč od koje je i nastalo pesnikovo ime: Miloš. Ali, posredno i prezime: Crnjanski. Možda najveći srpski pesnik. Trideset godina nakon dvoboja, u tuđini, Crnjanski je opevao svoj voljeni grad u čuvenom “Lamentu nad Beogradom”.
„Ti međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu…“, „Ti međutim, širiš kao labud krila…“, „Ti međutim, stojiš nad širokom rekom…“, „Ti međutim, dišeš, u noćnoj tišini…“, „Ti međutim, krećeš, ko naš labud večni…“, „Ti međutim, sijaš, i sad, kroz san moj tavni…“
Pesnik je svoj večni grad, Beograd, ustoličio u nebesima. Večni Beograd naspram prolaznosti.
A Tadija?
Godinu dana nakon dvoboja, Sondermajer je “pucao” u Crnjanskog. Ali, na svoj način. “Potezom 25”, francuskim avionom, preleteo je neverovatnu razdaljinu: od Pariza do Bombaja. Ovom avanturom pesniku je dokazao da su francuski avioni bolji od nemačkih.
Nakon Drugog svetskog rata, komunisti ga hapse i drže u logoru. Ipak, uspeo je da izađe na slobodu, ali više nije leteo. Radio je kao građevinski inženjer u građevinskoj firmi Zavoda za izgradnju grada “Polet”, učestvovavši u planiranju i gradnji Novog Beograda.
Beograd je, dakle, građen i ustoličen od strane obojice, Miloša Crnjanskog i Tadije Sondermajera, mnogo godina nakon srećno završenog dvoboja.
Piše: Uroš Matić
